Jeromonah Antonije svetogorac Atonski podviznici devetnaestog veka , Pohvala svetogorskom monastvu monaha Partenija, izdanje manastira Hilandara,po blagoslovu igumana arhimandrita Mojsija

елим да опишем богатство Свете Горе - непролазно богатство које се чува у њеним брдима и дубравама, у шумама и долинама, тј. да опишем слуге Божје, подвижнике Атонске.

Много је Света Гора послала Цару Небеском преподобних отаца, свештеномученика и мученика, који су у древна времена пострадали од безбожних Арапа, Сарацена и Турака док су је много пута пустошили, братију мачем секли, имања пљачкали, а манастире рушили и огњу предавали. Због тога је за нас светогорска старина често пропадала. Познато је само то да су манастире зидали цар Константин Велики, и Велики Теодосије, и царица Пулхерија. Али ко је у њима живео и са каквим типиком - то је непознато, јер су све записе уништили Арапи. Мноштво монаха је пострадало и од иконобораца. Пошто је иконоборачка јерес истребљена, Света Гора је почела да цвета, и од тoг времена па до данас о њој имамо сигурније податке. Она се посебно развијала од 9. до 14. века, а тад је много страдала од Латина и од морских разбојника. Али је цар Андроник Палеолог тада обновио Свету Гору, поправио манастире, иако не све који су раније били.

   О древним оцима је много писано у књигама које се називају "Патерици". Када се ученик Григорија Синаита, који је живео у скиту Магуле, молио Богоматери, тражећи од Ње да му покаже колико има монаха који се спасавају на Светој Гори, јавио му се глас у ноћи, да изађе из келије и да погледа на високо брдо. Он је изашао и над брдом видео где стоји Царица Небеска у неисказивом светлу, а око Ње велико мноштво огњених стубова. И јави му се глас: "То што видиш бескрајно мноштво огњених стубова - то су Атонски оци; и да можеш да избројиш звезде небеске, пребројао би и преминуле атонске подвижнике; напоследак ће их бити још више". Сада желим да опишем светогорски општежитељни живот - живе мртваце, земаљске анђеле, и небеске људе који подражавају анђелски живот, војнике Цара Небеског. Као што анђели даноноћно служе Небеском Владици, тако и ови, предавши своја тела заједно с душама свом предводнику, оцу игуману, и један другом, Господа ради и царства ради Небескога, усвојили су речи Господа свога Исуса Христа који је у Светом Јеванђељу казао: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде" (Мт. 16, 24; Мк. 8, 34; Лк. 9, 23). Војници ови делом испунише речи Христове: потпуно одбацише себе, узеше крст свој тј. страдања и иду трагом Исуса Христа на гору Голготу, да се распну за свет и до краја умртве своје страсти, да се сахране у гробу смирења и да бестрашћем васкрсну у Христу. Пост поштују свакодневни, ноћу стоје на молитви, а дању се налазе на послушањима. Овим трима добродетељима достижу Царство Небеско: постом укроћују тело своје и страсти, јер је утроба царица свих страсти; када убијеш царицу и слуге се разбеже. Послушањем чупају и искорењују страсти, постижу смирење и предају се смиреноумљу. Молитвом разгоне све узнемирујуће помисли и сједињују се са самим Богом.

monaha Partenija


Ови добровољни страдалници положили су веру као чврст темељ свог спасења. Верују своме Творцу да их Цар Небески неће лишити мученичке круне. Мученици су трпели ране, ударце и заточење, и на крају смрт. И ови бескрвни мученици свакодневно подносе муке одрицањем од сопствене воље, и носе јарам - послушање, пост, молитву, стајање целе ноћи, бдење, метаније. Што не траже, то им дају; што не желе, то им наређују; куда моле да иду, не пуштају их; куда не би хтели, тамо их шаљу. И стално висе на крсту не прибијени тамо мржњом својих мучитеља, него својом вољом. Па још и зли мучитељ ђаво непрестано против њих мислено војује, наговара их да сиђу с крста, наводи их на штетне помисли: тугу за светом и свиме што је у свету, родитељима и сродницима, благом и свим обманама и лепотама овог света. Још им лукави непријатељ ђаво шапуће: сиђи са крста, не можеш се тако постити, не можеш носити такво послушање, изгубићеш своје здравље; млад си и живот је твој дуг, сиђи са крста. Ко ово не прими, њега наговара да изађе из манастира, и да се удаљи на подвиг у пустињу, само да би га одвојио од братства и одвојио од Богом изабраног стада. Али ови духовни војници побеђују лукавог саветника: и сами собом и молитвом; а ако сами не могу, онда о борби објављују свом пастиру, оцу игуману. Јер у светогорским општежитељним манастирима постоји обичај да братство свакодневно исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог свом пастиру и предводнику, оцу игуману. А према њему имају такво поверења да све помисли и сва наговарања дају њему на увид и разматрање: како он каже тако и чине; и од њега примају савет као од самог Бога, и одлазе мирни. Зато ђаво и сва његова лукавства и смицалице остају без дејства, и немају никакве снаге на савршене послушнике. Па и кад им дође помисао они је као коња узму за узду и поведу своме пастиру говорећи: "Зашто ми досађујеш? Ти знаш да ја немам своју вољу и своје расуђивање и да не знам откуда си: од Бога или од ђавола? Пођимо к мом пастиру, па како он расуди." И бивају мирни!

У сваки час и минут старају се да сачувају чисту и непорочну савест, како пред Богом тако и пред пастиром, оцем игуманом, и пред свим у Христу братством.
   Ови живи мртваци су погребени као у гробу, у одрицању од своје воље и свог расуђивања. Телом чине и обављају послушање, носе тегобе свог предводника и један другога, а умом и срцем увек разговарају с Богом не престајући да говоре у уму: Господе, Исусе Христе, помилуј ме! 


    преузето из књиге

,,Атонски подвижници деветнаестог века"

јеромонах Антоније Светогорац

,,Похвала светогорском монаштву монаха Партенија"

издање манастира Хиландара, 1993. године.