,,У Каруљи, најсуровијој светогорској пустиње, сусрео сам и двојицу најстрожијих пустињака, руске подвижнике Никодима и Серафима. Били су познати по свом строгом посту током Велике четрдесетице, када су дневно узимали само по једну шољицу кафе и мало воде. Уистину надљудско достигнуће.''

Постојали су и други, непознати и непројављени подвижници поста којим се умртвљују страсти. Они постоје и данас, и боре се на великом светогорском попришту очишћења од страсти, изазивајући дивљење људи и ангела.

Године 1969. добио сам писмо од пустињака Д., од којег сам затражио да ме обавести о ономе што зна у погледу подвижничког труда на Атосу, тако да моји читаоци виде да чак и данас на Светој Гори постоје хероји подвижништва, који се не разликују од оних из прошлих времена. Он у свом писму каже следеће:

,,Сасвим је извесно да и у наше време постоје такве личности, о чему и сами можемо да посведочимо. То су људи који врше такав утицај да би, као лекови који спасавају и задржавају зло, могли да исцеле наш изопачени нараштај. На пример, један писац и богослов, мидри научник, писао је о неком атонском монаху који, као додатак свим осталим подвизима, педесет дана ништа није окусио. Писац се томе дивио и благодарио Богу што и у наше време постоје такви борци, људи слични онима о којима читамо у светоотачким списима. "Осим тога", наставља овај мудри научник, "нека је слава Богу који нам чак и данас дарује овакве борце". Док сам ово читао, нимало нисам у то сумњао, оче Јоаникије. Међутим, чудио сам се и питао: ,,Како је могуће да човек педесет дана преживи без хране?". На моју срећу, док сам размишљао о томе догодило се нешто што ме је уверило да је то ипак могуће. Један стари подвижник, сиромашан и прост, којем је било нешто преко шездесет година, дошао је у моју каливију током Сиропусне недеље и тамо заспао након што смо заједно вечерали. Ујутро, на први дан Великог поста, догодило се да је требало извршити један задатак, и како нисам могао сам то да учиним, послао сам њега.

 

 

Nepoznati svetiteqi i pustino`iteqi


Starac Pahomije

 

Starac Partenije

 

 

 

   










            ,,духовника има много, али оца и  утешитеља у невољи...
                           Духовник отац Арсеније Рус

Радосно је пошао у Виглу, која се налази на пет сати хода одавде. Након што је извршио задатак, увече се вратио у каливију и ја сам га замолио да узме мало хране и пића, будући да је био стар и уморан. Међутим, он је то одбио. Трећег дана поста поново сам му понудио да једе, али је он и овог пута одбио. Тада сам се задивио и пожелео да сазнам како је могуће да он, иако стар и уморан од дугог пешачења, не осећа ни глад ни жеђ. Он ми је простодушно одговорио:

,,Прошле године, током Великог поста нисам ништа јео од Цветне недеље, а и тада сам се само причестио." Не бих се толико запрепастио чак ни да је у том тренутку испред мене експлодирала бомба.

Међутим, нисам имао разлога да сумњам у његове речи, јер сам много пута разговарао с њим и знао да је истинољубив, скроман и безазлен. Није сумњао да ћу то некоме објавити, тако да није ни покушао да нешто сакрије од мене. Сматрам да ми је то открио Промисао Божији како би и други имали користи и како бих се смирио ја сам, који нисам у стању да постим ни један једини дан..."

СЛОВО О ПОДВИЖНИШТВУ,

Аримандрит Јоаникије Коцонис, Старечник