и смо имали велику државу, велике моћне краљеве и цареве. Сви су они имали дворове у којима су живели. Но, од тих дворова данас нема ни трага ни гласа. Оно што су оставили у службу Божију, Бог је сачувао и до данашњих дана. Ево нам Студенице, ево нам Грачанице, манастира Хиландара и многих других. Што је рађено у славу Божију и да служи за душу и спасење, то је, у већини, остало да и до дан данас врши своју мисију.”

Nastanak manastira

По очуваној народној традицији са којом се историчари мање-више слажу, манастир је основао краљ Драгутин крајем XIII века. Овакав немањићки, настанак манастира има потврду у каснијим усменим и писаним предањима у којима се назива: ,,стари манастир" , који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице.

Istorija manastira

Манастир је током векова поделио бурну историју свог народа. У првој половини XV века, када је српска престоница из Крушевца пренешена у Београд за време владавине деспота Стефана Лазаревића , манастир је уз нагли развој престонице доживео свој процват. Напредак манастира је настављен и током владавине деспота Ђурађа Бранковића. Тада из поштовања према ктитору обновитељу манастир је посвећен новом патрону - Светом Првомученику и Архиђакону Стефану (манастирска слава је празник преноса моштију Светог Стефана 15/2 август). По казивању деспот Ђурађ дао је тада манастиру део часних моштију Светог Стефана. То је период процвата манастира у доба деспота Стефана и Ђурађа, када ово светилиште у народу добија назив велики манастир.

Падом деспотовине под Турке 1459.г. настала су тешка времена, када су се од српског народа тражиле многе жртве. Турци су тада убили игумана и 30 манастирских ђака, а нетрулежно тело најстаријег ђака Стефана објавило је његову светост, те су, бојећи се скрнављења, калуђери склонили мошти ђака мученика Стефана у манастир Војловицу, на територију  Угарске.

Манастир је више пута разаран и обнављан. Године 1833. је потпуно срушен пошто напукли зидови и оштећени сводови нису више могли да служе својој намени.

Од његовог материјала су изграђене две цркве: у Великом Селу (посвећена Светом  Архиђакону Стефану) и у Миријеву (посвећена Светом Пророку Илији).  Место порушене светиње народ је обележио оградом, а место часне трпезе покривено је настрешницом.

Metoh Hilandara

Године 1900. на месту старог манастира подигнута је мала капела. А после шест деценија, српски патријарх Герман положио је камен темељац за почетак обнове манастира. Свечано освећење темеља манастирског храма и конака обављено је 1967.г. У темеље оба здања положене су повеље исписане на пергаменту у којима је писало: ,,Обнављајући са Божјом помоћи ову светињу Немањића додељујемо јој свету мисију да се у њој, као метоху Хиландара, припремају млади монаси за подвижнички живот у манастиру Хиландару”.

На празник Преноса моштију Светог Стефана 1971.г. патријарх Герман (Ђорић) извршио је освећење (троносање) храма и служио је Свету Архијерејску Литургију. Стари манастир је васкрснуо и пропојао поново у славу Божију. У свом говору патријарх Герман је рекао: "део моштију Светог Стефана које сам пре десет година измолио од руског патријарха Алексеја данас смо ставили овде у Часну трпезу. Ради симболике ставио сам у Часну трпезу и камичак са Гроба Господњег који сам донео из Јерусалима,  и део камичка који је са самог врха планине Атос на Светој Гори."

Ikona Bogorodice Trojeru~ice

За свечаност освећење храма у Сланце је сигао проигуман Хиландара о. Никанор и донео дарове хиландарског братства за нови метох: икону највеће хиландарске светиње Богородице Тројеручице (копију израђену у Кареји), као и све потребне богослужбене књиге и одежде. Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресвети лик приближио онима који не могу походити Свету Гору. Најпознатија копија налази се у манастиру Светог  Архиђакона Стефана у Сланцима. Манастирско братство и многобројни народ су сведоци чуда које се десило на Преображење 1989.год. На икони Богородице Тројеручице, запажен је крст на челу, а затим и сузе из оба ока. Данас, на њој се јасно види траг суза.