ПС.103.33

Nekrolog oca Stefana Karuqskog

Упокојио се у Господу светогорски подвижник схиархимандрит Стефан Каруљски. Читав живот светогорског старца је био тесно повезан са братским руским народом. О. Стефан (Миљковић) је рођен 1922. године. Завршио је сеоско-пољопривредни институт. Знања, која је тамо добио су му касније значила када је постао светогорски монах.

Још пре Другог светксог рата отац Стефан је ступио у манастир Туман у Србији као послушник, где се у то време подвизавало руско братство. За време рата се налазио у манастиру Студеница. Према казивању оца Стефана једном су комунисти хтели да га стрељају, али је успео да побегне.

  О томе сведоче сећања о манастиру тих година архимандрита Јована (Радосављевића). У то време је владика Николај (Велимировић) рукоположио оца Стефана у ђакона. На Свету Гору, према сопственом казивању, отац Стефан је дошао из Србије пешке почетком педесетих година. Најпре је ступио у српски манастир Хиландар, где је боравио сасвим кратко. Живео је с руским монасима у Кареји, затим сам у Старом Русику, а потом се населио на Каруљи, месту најсуровијих подвига светогорског монаштва. Овде је отац Стефан провео скоро 40 година.

Припадао је Руској Православној Заграничној Цркви, као и неки други каруљски подвижници, али је примао све ко му се обраћао за савет и помоћ. На Каруљи је водио строг подвижнички живот и био је познат у целој Грчкој. Стотине људи су долазили код њега или су му се писмено обраћали за поуке или молитве.

У време свог боравка на Каруљи отац Стефан је свакодневно служио Божанствену Литургију, при чему је често морао да служи сам јер свих тих година практично није имао послушнике. Био је велики молитвеник, и људи су то знали те су га поштовали и волели. Помињао је стотине имена сваке ноћи вршећи Проскомидију, притом без помјаника, напамет. Имао је велики број духовних чеда у Грчкој, Србији, Француској (Руса). Написао је четири брошуре, које садрже духовне поуке општедоступног карактера, које су штампали његови грчки пријатељи.

Али он је у историју Свете Горе ушао пре свега својом светлом личношћу која је у свему имала посебан колорит: и у фигури, и у живом општењу са стотинама гостију, и у подвизима и у јуродству. Отац Стефан је понекад био јуродив, а понекад је био озбиљан и делио је свој опит светогорског живота са онима који су то могли да приме.

С временом је јуродство захватило читаву његову личност и појачало се старачким немоћима и болестима, што је саблазнило многе који су лоше упознати са монашким животом и који су неспособни да оцене подвиге које чине подвижници на суровој и чак од стране неких названој страшној Каруљи.
     Пре три године пожар је уништио келију оца Стефана и две зиме је старац морао да проживи у манастиру. Одатле су га одвезли у Србију, у манастир Сланци код Београда, који је метох (подворје) манастира Хиландар.
   Тамо се отац Стефан упокојио на празник Ваведења Пресвете Богородице 2001. године.

 

Павле Рак