ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА НОВОГ МАНАСТИРА У СЛАНЦИМА

 

После озбиљних шестомесечних припрема и прибављања материјала, дошао је и ишчекивани дан освећења темеља манастира Св. Архиђакона апостола и Првомученика Стефана, као и темеља великог манастирског конака. Ово освећење темеља је заказано за свете Враче, 14. јула о. г., када село Сланци слави своју заветну славу. Отуда се и приличан број Великосељана, а нарочито Сланчана, слегао на руине и остатке од некадашње старе мананастирске славе и величине, над којима ће се ускоро, ако Бог да, заблистати у пуном сјају манастир и његови конаци са зановљеним монашким животом.

Његова Светост, чијом свесрдном заслугом је покренуто и напредује ово свето дело, стигао је на велико манастирско градилиште у 9 часова. Уз учешће свештенства из пратње и месног пароха о. Станимира Апостоловића, Његова Светост је прво извршио освећење темеља манастирског храма, које је трајало читав сат, а потом и освећење темеља манастирског конака. Том приликом је Његова Светост говорио о моћној Божјој руци, која је васкрсла Лазара и која васкрсава и овај манастир у оној истој слави у којој је он као „стари манастир", како се звао у XV веку, био још у добу Немањића, његових славних задужбинара. Затим је Његова Светост говорио о улози манастира у прошлости, зауставивши се нарочито на везама које је манастир имао и одржавао са нашим Хиландаром у Светој Гори, чији ће он метох бити и у коме ће се припремати кандидата за хиландарске монахе и чуваре те наше највеће националне светиње. — „На тај начин, рекао је Његова Светост, заструјаће благодатне струје измећу нашега Хиландара и наше Земље и ми се молимо Богу да благослови ово наше велико и заједничко дело и да оно у овој обновљеној светињи послужи на свако добро и Сланцима, и Великом Селу, и Београду, и Српском народу и целом православљу".

После извршених светих чинова освећења темеља у исте су положене повеље исписане на пергаменту, које су стављене у боце испуњене уљем, а потом запечаћене и у нарочитом лименим касетама узидане у камене темељце. Њихов текст гласи:

У име Оца, Сина и Светога Духа — Ми ГЕРМАН, по милости Божјој, архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски — осветисмо данас 14/1 јула 1967. године, на свете бесребренике Кузмана и Дамјана темеље овог светог манастирског храма (у другој повељи: темеље дома — конака при манастиру) Светог Првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима.Обнављајући с Божијом помоћи ову светињу Немањића додељујемо јој свету мисију да се у њој као метоху манастира Хиландара у Светој Гори припремају млади монаси за подвижнички живот у манастиру Хиландару.

 

Дано у первопрестолном граду Београду дана 14/1 јула 1967. године.
Архиепископ пећки. Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ГЕРМАН. Парох великоселски и сланачки, јереј Станимир Апостоловић. Архитекта: др арх. Драг. Тадић.
Присутно свештенство: протојереј Милисав Д Протић, протојереј Јездимир Ил. Живковић, протођакон Бранислав Ђ. Петровић, протођакон Божидар Трипковић

 

Испред цркве приређен је свенародни ручак, за време кога је говорио протођакон Бранко Петровић, секретар Патријаршије, који је позвао Сланчане и Великосељане да до краја истрају у започетом делу, држећи се о Новој години дате речи српском Патријарху, а преко ове и датог завета Богу, да ће ово Божје и народно дело помоћи као свој дом. Потом је говорио парох Великоселски и сланачки о. Станимир Апостоловић, који је у име својих парохијана и у своје лично име уверио Његову Светост у њихову готовост и преданост овом светом послу, после чега је Његова Светост, очито дирнут пажњом, присношћу и обећањима свих присутних, говорио дуго о пролазности овога света и овоземаљских добара, и о улагању у непропадљиве вредности и у све оно што душу чува и брани.

Народ је цео дан пристизао на ово „манастириште" и остао до саме вечери у пријатном расположењу и пригодним разговорима, јер је у овом акту видео почетак остварења својих давнашњих жела, да на остатцима старе српске славе и величине угледа поново у пуном сјају своју нову светињу.

 
Читанка о манастиру Св.Стефана у Сланцима  - Милисав Д.Протић 1972. год.