Из пера једног ходочасника

 

Уочи славе „Старог манастира" пошли смо у Сланце да се поклонимо над његовим остацима светињи његовој, прошлости његовој, или краће: историји његовоj. А када се слиста не баш тако мала и незнатна историја овог манастира види се, да је као и историја сваког нашег манастира, претежно испуњена страдањем. А страдање је и иначе централни факат наше националне историје, које је и чини сакралном и светом историјом. И дошли смо преко Сланаца и Великог Села под Деспотовац, на коме су се некада блистали двори Високог деспота Стевана, по коме је и ова коса Авалиног огранка која силази у Дунав добила такво име.

Дошли смо, дакле, да се прво и пре свега поклонимо тој светој историји ове светиње, а тиме и историји нашој. Да се поклонимо како мученику и игуману сланачком са његових 30 ђака које Турци погубише, тако и патријарху Арсенију и српским породицама које се овде опорављаху у уздасима и плачу за напуштеним огњиштима и од рана које им уз пут Турци зададоше. Дошли смо да се поклонимо сланачким калуђерима: калуђерима подвижницима, калуђерима преданим молитвеницима; калуђерима дипломатима, калуђерима хаџијама, калуђерима преписивачима и писцима, калуђерима војводама.

Распитујући се за Источник Савин један сланчанин рече, да се на њему може једва захватити воде, а некада је био врло јак извор. Мени тада падоше на ум речи једног нашег светог човека, који је казао да све свете воде обично пресушују промислом Божјим зато, да их народ више жели, да више чезне за њима. Божјим промислом света вода одлази и после неког времена опет долази. Тако бива са светом водом у Калишту на Охридском Језеру. Тако бива на Српском Хориву, на врху Каблара са Водицом Светог Саве. Тако бива и са Водицом свете Петке код Ружице у Београду, а тако бива и са осталим светим водама.

 

                                     Православни Мисионар 1961. бр. 6