ГОВОР ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХ ГЕРМАНА НА ОСВЕЋЕЊУ МАНАСТИРА  СВетог СТЕФАНА

„Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се!"
 

После пуних десет година напорног рада, ево, Богу хвала, дочекасмо и овај данашњи дан, да осветимо овај манастир, подигнут уз помоћ Божју, наших државних власти и бројних приложника и добротвора.

Овај манастир, посвећен Св. првомученику и архиђакону Стефану, испуњене је славном и великом прошлошћу, а у дубокој старини називан је „Стари манастир". Његови монаси ишли су на све стране и одржавали везе са другим црквама. Одлазили су они и код далеких владара и упознавали их са стањем Српског народа и стањем Српске цркве; молили и добијали помоћ. Када је то требало, њима није била далеко ни Москва. Одлазили су у Москву, Цариград и Јерусалим, ишли и у далеке крајеве света, а то је било онда када је манастир цветао, напредовао, био пун монаха, овоземаљских светитеља који су се даноноћно Богу молили, и не само за себе, него више за друге, за ближње. И онда је било као и данас: народ се скупљао око светиња цркава и манастира својих, да се у њима помоли заједно са својим свештеницима и калуђерима.

Сва ова околина овде што се оком да видети припадала је овом манастиру, овој светињи. Но, прошли су овуда ратни вихори и завојевачи који су поробили српске земље, порушили српске цркве и манастире, уништили су све што су могли уништити, али нису уништили оно због чега су и постојале наше свете цркве па и овај наш свети манастир. Завојевачи нису могли душу да униште, нити су могли дух светосавски, православни, да униште. Тај дух је тињао као запретена ватра под пепелом и само је требало да пирне један ветрић и да тај' пепео отера, а да пламен вере плане поново у свој својој слави и снази и да загреје срца српска и покрене их на нова стварања. У првом реду да их покрене да бране светиње своје, домове своје, децу своју, да бране нејач своју и све оно што им је свето и што им је дар од Бога. Зато ми поштујемо наше светиње; зато ми волимо наше светиње; зато ми обилазимо наше светиње да бисмо се напојили Духом Светим и тако се поправили и изишли из греха таме. Тако просветљени нећемо бити у рђавим међусобним односима, а нарочито не у злим односима са Господом Богом — Творцем нашим и целе Васељене. Зато још једном понављам: „Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се!".

Морам да вам кажем да сам овај манастир наменио и посветио служби Богу и нашем роду, и да ту службу Богу и нашем роду врши као метох манастира Хиландара, јер хоћу да створим што јачу везу и спону нашу и свих наших светиња с предивним Хиландаром у Светој Гори, који откако је саздан од Св. Симеона и Св. Саве служи Богу и нашем роду. У њему се кандило није никад гасило; у њему се славило непрестано име Божје са већим или мањим бројем калуђера српских, или грчких, или бугарских. Ми смо нашли за потребно, да обнављајући ову светињу посветимо је манастиру Халандару да би била жива духовна веза са њим, као што је жива и јака веза између две електричне централе. Или боље рећи: Хиландар да буде електрична централа која ће своду електричну енергију у духовном смислу да шаље преко ове овде светиње у све остале наше светиње у нашим земљама.

Браћа Хиландарци донели су нам овде икону Мајке Божије. Она је у Хиландару рађена, посвећена и у ову овде светињу донесена, да буде прва веза, јер она је чуварка и Игуманија Хиландарска.

Затим, по црквеним правилима, кад се храм освећује онда се у његову Часну трпезу стављају свете мошти неког мученика. И овде су стављене свете мошти. Ставио сам овде мошти светог првомученика и архиђакона Стефана, које сам пре десет година измолио од руског патријарха Алексија. Приликом моје посете Русији, када сам му рекао да имам намеру с Божјом помоћи да обновим манастир у близини Београда, који је посвећен светом првомученику и архиђакону Стефану, а видео да у Русији има део моштију овог светитеља, патријарх Алексије је одмах наредио да ми одвоје честицу ових светих моштију и ја сам је донео 1961. г. у Београд, а данас смо је ставили овде у Часну трпезу.

Но, ради веће симболике и што чвршће везе, ставио сам овде у Часну трапезу и камичак са Гроба Господњег, који сам донео из Јерусалима. И трећу ствар сам ставио у Часну трапезу: недавно је једна група наших поклоника ишла у манастир Хиландар па де посетила и друге Светогорске манастире. Неки су били толико храбри и одважни, Бог им је дао снагу по молитвама Мајке Божије, па су се попели на највиши врх Атонске Горе. Са тог највишег врха, који је висок преко две хиљаде метара, донет је каменчић од кога сам један део овде уградио. Уградио сам га у стуб Часне трпезе где ће се служит у славу Божју и за спасење рода српског.

Но, ради веће симболике и што чвршће везе, ставио сам овде у Часну трапезу и камичак са Гроба Господњег, који сам донео из Јерусалима. И трећу ствар сам ставио у Часну трапезу: недавно је једна група наших поклоника ишла у манастир Хиландар па де посетила и друге Светогорске манастире. Неки су били толико храбри и одважни, Бог им је дао снагу по молитвама Мајке Божије, па су се попели на највиши врх Атонске Горе. Са тог највишег врха, који је висок преко две хиљаде метара, донет је каменчић од кога сам један део овде уградио. Уградио сам га у стуб Часне трпезе где ће се служит у славу Божју и за спасење рода српског.

Поред тога, обавестио сам наше Братство у Хиландару да ћу данас, у недељу 2. по старом, а 15. по новом календару, с Божјом помоћи, извршити освећење овог обновљеног храма светог првомученика и архиђакона Стефана, и замолио сам да пошаљу на ову свечаност једног од своје братије. Хилан¬дар се одазвао и, ево, послао је нашег драгог оца проигумана Никанора (народ кличе: живео!). Отац Никанор је већ деценијама у Хиландару и један је од стубова нзмеђу наше браће који тамо као стражари на мртвој стражи чувају оно што је нама свето, а Богу мило и угодно. Ево, он је и дошао да са нама заједно учествује у нашој молитви.

Шта ми овиме хоћемо да постигнемо? Ми не тражимо благо за себе, ни благо за другога; не тражимо никакву власт ни моћ зема.љску. Ми тражимо милост Божију и просимо помоћ Мајкс Божије и светог првомученика и архиђакона Стефана, да свима онима који дођу овде ради молитве, изиђу у сусрет и помогну им да све недаће своје отклоне, све болести своје исцеле и да душе њихове заблистају радошћу и весељем, а да жалост њихову отклоне од њих и њихових домова и њих учине истинском децом Божјом, достојном царства Божијег. Да их учине достојним наших великих славних предака; да им просвете ум, срце и душу, па да се увек сећају Бошка Југовића, Милоша Обилића, Краљевића Марка, као Срба који су се са беспримерном храброшћу и снагом борили за своје име, свој род и свој језик и за своју веру православну, светосавску. Да се сете исто тако свих дивних и великих светитеља, да се сете Св. Симеона Мироточивог, Светитеља Саве, честитога Цара Лазара, који паде на Пољу Косову бранећи своју веру и прослави се пред Богом, примивши венац славе у вечном царству небесном. То је, дакле, наша намера, да се сетимо свих њих и дела њихових, јер тада нећемо грешити нити ићи кривим путевима, него ћемо учити децу своју и причати им о старој слави. Говорит о српском добру, а не о богатству, јер су богатства пролазна, а оно што је Божији дар људима то остаје во вјеки вјека. Ми смо има ли велику државу, велике моћне кра.љеве и цареве. Сви су они имали дворове у којима су живели, но од тих дворова данас нема ни трага ни гласа. Шта је остало? Остале су цркве које су они подизали. Оно што су радили за себе, за своју удобност, за свој живот или за репрезентацију, то је све стихија временска однела. Оно што су стварали у славу Божију Бог је сачувао и до наших дана. Ево нам Студенице, ево нам Жиче, ево нам Пећке Патријаршије, ево нам Грачанице, манастира Хиландара и многих других које овде не можемо да избројимо. Но хоћу да подвучем: што је рађено у славу Божју и да послужи за душу и спасење, то је у већини остало и оно и дан данас врши своју мисију. Српску децу у своје окриље призива, грли и спасењу води, и моли да та српска деца не окрећу леђа својој Цркви и вери, него да буду верна својим прадедовима и да своју веру православну чувају и ту веру својим млађима оставе. То ми хоћемо да наши млади буду честити и ваљани, да буду поштени и у првоме реду побожни...

 

Читанка о манастиру Св.Стефана у Сланцима - Милисав Д. Протић 1972. год.