Док сам био ученик богословиjе, одржавао се jедне jесени богомољ- ачки годишњи сабор у манастиру Фенеку у Срему. Пошли смо и ми богослови на тај сабор. У возу, у вагону ондашње III класе наиђемо на владику Николаја који је и сам путовао за Фенек. Окупимо се око њега и почнемо га запиткивати. Један му од нас постави питање: „Које је правило за нас хришћане најважније у животу?" Како је седео крај прозора. Владика упита:„Шта пише овде?"и показа на емајлирану таблицу причвршћену у подножју вагонског прозора. Онај прочита: ,,Не нагиши се ван!" „То је", рече Владика, „најважније". Ако желиш добра себи, не нагињи се изван онога што је Бог наредио". И - имао је Владика право.

 

Отишао је пре неколико година неки новинар у један женски казнено поправни завод и снимио тамошње осуђенице за телевизију.  Који год су ту емисију гледали уверавају нас да су те жене тако јадно изгледале да ту емисију неће моћи никад заборавити. Новинар је постављао осуђеницама питања зашто је која осуђена. Већина жена је,кажу, одговарала: „За привредни криминал". Наиме, не обзирући се на ону Божју заповест: „Не укради!", узимале су туђе, најчешће државно. И као што то обично бива, једног дана дело је ипак изишло на видело, и оне су се, осрамоћене, нашле иза затворских решетака. Кажу да су многе од тих жена пред новинаром плакале, кајале се и стрепеле шта ће с њима бити кад изађу из затвора. Обрукале су и себе и своју породицу, изгубиле добра службеничка места која су имале,упропастиле своју будућност и свој живот, само зато што су се како ово у возу у подножју прозора пише - „нагнуле ван".

 

Један наш лекар имао је супругу која је била парализована и дуто лежала и мучила се. Дође им неки познаник у кућу и види ту мучну ситуацију.

 
 

Син и кћерка почну онда оптуживати оца да је он крив за мајчину смрт, и нису хтели да знају за њега. Он је месецима после тога ишао улицама као изгубљен, проводио ноћи без сна, долазио понекад и до цркве, палио свеће кајао се, мучио, носио пакао у души и стално говорио: „Бојим се да не полудим!" Не зна, вели, шта би дао да се све то није догодило, да је све то био само један ружан сан јер, каже, нема тежег бола него кад боли душа. Кад је загазио у грех, чинио је то с лакоћом и без снебивања. Није му тада ни падала на ум она Божја заповест: „Не чини прељубе!" И није ни слутио до каквих ће га све душевних мука то „нагињање ван" довести.

Право је, дакле, казао покојни Владика да је за нас хришћане најважније: не нагињати се изван онога што је Бог заповедио.

Видећи како се становници града Јерусалима греше о Божји закон, наш Спаситељ Господ Христос им је рекао: „Волео сам да вас сакупим као што кокош скупља пилиће под крила, али ви не хтедосше" (Мт. 23, 37)

Премда се из дана у дан на делу уверавају да се на дну и најслађе грешникове чаше налази горчина и отров, људи су увек склони да мисле да им је изван Божјег закона и Божјег окриља боље. Да се не поводимо за њима, бар ми који се још нисмо одрекли Бога и вере.,,Останите у љубави Мојој"(Јн. 15,9), моли нас наш Спаситељ. Останимо за своје добро! Не бежимо испод Његових крила којима нас брижно закриљује! Не напуштајмо Њега и Његов дом и не одлазимо на ,,тамне стазе живота", како је онај новинар назвао своју емисију о затвореницама.Нека Бог буде пред нама да нас води! Нека буде иза нас да нас чува! Нека буде у нама да нас уздржи и нека буде изнад нас да нас благослови !


Проповед Апостола и догмати Отаца Цркви једну веру утврдише, која носећи ризу Истине, изаткану од вишњег богословља право верује и прославља

Побожности тајну велику.

Кондак у Недељу Светих Отаца

Тихи Глас - Епископ Хризостом

Из "Народних беседа"

"NE NAGIWI SE VAN"

Кад је полазио, рече лекару "Забога, докторе, зар немате неки прашак или неку пилулу коју бисте ставили докторки у јело и прекратили муке и себи и њој и овима који је негују." Доктор му одговори : „Имам, како да немам Само, да ли 6и хтео бити љубазан да јој ТИ то ставиш у јело?". Пријатељ се изненади и са снебивањем рече: „Па мени је то незгодно Зашто баш ја?" Онда му доктор разложи: „Имам ја на располагању и прашак и пилуле, али нећу ни ја да јој сипам отров у јело. Хоћу и ја мирно да спавам..."Паметан је, био тај лекар. Знао је да се ни из самилости не може прекршити она Божја заповест : „Не убиј!", а да се то човеку тешко не освети. А немогуће је носити неког на савести и мирно спавати и живети као остали свет...

 

Сећам се, пре неколико година дошао је у нашу порту рано изјутра неки човек на чијем се лицу огледала неиспаваност и тешка потиштеност. Распитивао сам се код свештеника, ко је то? Рекли су ми да је из једног оближњег села, да је син богатих родитеља и био богато ожењен. Прешао је из села у град, отпочео се прво бавити трговином, а онда се одлично запослио. Оженио је сина и удао кћер. Али, у последње време почео је, веле, све више запостављати своју жену и проводити се с другима. Жена је неко време трпела, а кад је већ све превршило меру покушала је да га напусти и прешла је код сина и снахе. Али они су били навикли на самостални живот и посаветовали је да се врати мужу... Онда је отишла кћери и зету, али су је и они наговарали да се врати кући. Када је видела да јој нигде нема места,  вратила се мужу и једног дана — после неке нове свађе — покушала је да му саспе соду у очи али сода му је само попрскала лице. Он је јаукнуо и брзо истрчао да спере оно мало соде с лица. Док се он умивао, жена је испила остатак соде. Однели су је хитно у Београд у болницу, али је тамо у најтежим мукама издахнула.